index < Српска ћирилица < Споменици Вука Караџића

Споменици Вука Караџића

Постоје људи које "Свака рана свога рода боли", а постоје они које
ни ране своје породице не боле а камоли неке "Тамо далеке" ствари.
Оставе тако мушкарци а ређе и жене, брачног пара са троје мале деце,
па оду са другим у нови живот и никада више не питајући за своју децу.

Управо ме је један овакав случај небриге за српску ствар
натерао да напишем ову страницу
која у мени деценијама негде ћути и само понекад искочи,
као кад те зуб стрецне ниоткуда, иако се не бавим писањем.

Једним другим поводом био сам ових дана у преписци са једном особом
која је на Врло високом и одговорном месту у Срској култури,
могло би се рећи "Да само што не седи на Вуковом споменику".

Не желим да спомињем њено име јер она није овде никакав изузетак,
па да новинари не оспу паљбу из свих оружја на њу,
она је само пример нашег Српског немара према свему српском.

Незадовољан одговором који сам добио од те особе, за оно што сам питао,
искористио сам прилику да јој укажем на неке нерегуларности на Вуковим споменицима. И поред таквих ствари које сам јој показао,
а о којима колико ја знам нико није писао, ова особа није "Ни трепнула".
"Није то мој проблем", каже она, ја радим оно што ми ресорни министар зада.
Обратите се Заводу за споменике, Вуковој Задужбини
или неком ко је за то задуежан. По мом мишљењу они за то надлежни.

Е то је слика и прилика стања бриге и надлежности.
Сви су надлежни само када треба од државе плата да се прими,
а кад треба нешто самоиницијативно урадити онда је ту крај приче.
А ако се обратим овим другима, могу бити срећан ако ми и овако одговоре.

Завод за споменике не жели ништа да мења на објектима под заштитом
државе шта год на објекту и како год да пише. Мој чланак о натпису
на јавним објектима Србије стоји на мом другом сајту више од 10 година,
https://www.graviranje.rs/dizajn_nasusni/dizajniranje_natpisa.html
и нико није ни прстом мрднуо да нешто од свега овога исправи,
чак нико ово није ни прокоментарисао.

* * *

Да почнем ову причу са:
Вуков споменик на гробљу у Бечу

Вуков први споменик на гробљу Светог Марка у Бечу.
(Sankt Marxer Friedhof u Beču)

О Вуковој сахрани, као и о преноносу посмртних остатата за Београд
немам ништа ново да кажем, све је речено и написано,
нисам ја никакав истраживач, ја само гледам већ виђено,
а оно шта овде видим:
Видим тачку иза Вуковог презимена

Кликом на слику можете увећати ову слику.

Да ли су ову тачку видели сви представници наших
најмеродавнијих културних установа када су испред споменика стајали
да Вуку одају поштату и да се ту сликају и покажу своју бригу о Вуку.
Да ли су то међусобно прокоментарисали да то није у реду,
или су преко тога прешли као преко нечег небитног.

---

Да је ову тачку ставио неки примитиван каменорезац,
мене то не би оволико болело, али то није случај.

То што други у ово не верују, и што ће опет рећи да је то
само теорија завера, то је њихов проблем.
Није то само њихова наивност већ непознавање српске историје
и манипулације европе у Србима и Српском историјом,
од тога да су Срби дошли са Карпата па све до "Милосрдног анђела".

Шта могу понудити као доказ да ово није случајност:
Као прво, сигурно је да овај споменик није радио неки почетник каменорезац,
већ искусан мајстор-каменорезац, види се то по форми споменика.
Нико Вуков споменик не би наручио код неког почетника каменореца.
Е тај мајстор, који је сигурно направио велики број споменика,
није могао случајно ставити тачку иза Вуковог презимена.
НЕКО је други, са стране НЕПОЗВАН а ВРЛО ПИСМЕН
дошао код каменоресца из "Дубоке државе",
коме каменорезац није смео да противуречи и једноставно рекао:
стави овде Тачку - то Срби неће видети.

А та тачка иза Вуковог имена је Аустијска тачка на Вуково дело.
Она по њима покаује да је толико од њих хваљен Вук био неписмен,
и са том тачком га они у потпуности деградирају као Србина,
без обзира шта је он и за њих разне ствари радио. Он је за њих био Србин
иако је и своју веру у католичку променио.

Много дубљи смисао ова тачка има него што то наивни мисле.
Што на овом гробљу Моцарту случајно не стоји тачка на крају текста-наслова,
што НИКОМ ДРУГОМ НА ЦЕЛОМ ГРОБЉУ ТО НЕ СТОЈИ само Вуку.
Не морате ићу у Беч да ово видите, види се ово и на интернету.

Али шта је ту је, тачка Вуку стоји ту 160 година,
а да ли ту треба Вечно и да стоји.

Ако би ми тражили да се у овом сада Спомен гробљу, да се ово измени,
ту сагласност највероватније не би добили, је је то спомен гроље.
Ово би се могло лако исправити, тачка попунити са мало истог млевеног камена.
А ако је и то тешко, онда би се ова тачка могла попунити
и обичним сивим репаратур лаком за поправку фарбе на аутомобилима који
на поклопцу има малу четкицу као лак за нокте, и ова се тачка не би видела.

Ова поправка и без икаквог питања надлежних била би више него морална.

* * *

Е сад са гробља поред Беча да одемо у ужи центар Беча.

Вуков споменик у Бечу
Rasumofskygasse 22


Vuk Stefanović Karadžić mit dem Namen
"Plastika Belgrad". Sie wurde 1989 geschaffen.

Тамо можемо видети велики споменик - попрсје Вука Караџића
Једва нађох једну слику споменика у већој резолуцији, на неком Бечком
архивном документу где се овај натпис може увећати и лепо видети.

Кликом на слику можете увећати слику.

Оно што одмах пада у очи да Вуково име није добро написано.
Уместо Vuk Karadžić пише Vuk Karadzić

али то није све,
Осмице у години рођења и смрти окрененуте су Наопако

на три места у тексту, обележено љубичасто
Уместо једне белине-размака стављене су две белине.

а цео текст сложен је аљкаво као да је то неки приучени мајстор радио.
Погледајте само реч РЕФОРМАТОР, као да је преживела бродолом.

Е сад прво да видимо ко је то радио, ко је ово овако сложио-написао.

У Бечком архиву пише: Аутор непознат, а споменик урадила:
"Plastika Beograd" 1989.
https://www.austriasites.com/vienna/bezirk03_vuk_stefanovic_karadzic_denkmal.htm



Шта даље рећи.
Да је ово урадила нека ливница из Аустрије као што сам мислио,
био би сигуран да је то била намера као тачка на споменику.
или
да је ово урадила нека на конкурсу најјефтинија приватна ливница,
све би ми било јасно, али није, погледајте ко је ово радио:

То је најстарија уметничка ливница у Београду у центру Београда,
у непосредној близини Завода за заштиту споменика,
под надлештвом Завода за заштиту споменика културе.
"Аман-заман".

На сајту
Републичкг завода за заштиту споменика културе - Београд
види се да имају 63 запослених,
а директор је Проф. др ... Архитекта, да не спомињем име,
могао је и бити и било ко други, исто би било,
а поред ње је запослено још 10 Архитеката саветника.
Кога они и шта саветују?

На архитектонском факултету колико сам ја у разговору са архитектима чуо,
имају један семестар, предавање о дизајну слова,
мада све то за ово није потребно, потребно је само да је неко завршио
основну школу, да стане испред споменика пре слања споменика за Беч,
да прочита овај натпис и то је све.
Али ако су то ови прочитали, и мисле да је ово добро,
е то је онда већ проблем...

Вероватно су ови из завода сматрали да ће то
ови уметници из ливнице знати, али то то их не правда
јер је очигледно да они то не знају.

Оно што ја не могу као грађанин да схватим је следеће:
Како неко може да наручи споменик
а да му је натпис на споменику неважан и да то уопште не погледа.
Слова на споменику најбоље показују писменост оног ко је споменик радио
и оног ко је споменик наручио - платио... Крај приче.
Не мора наручилац чак то ни да зна,
али МОРА ДА ЗНА КО ТО ЗНА и да њега ангажује.

Ево једне кратке животне приче на ову тему.
Пре више година био сам на једној сахрани на једном београдском гробљу.
Стојимо поред хумке и чекамо да поп дође.
Мало даље од споменика налазио се један велики скупоцени спометик.
Ја гледам споменик, не знам ко је тај покојник био,
и кажем познанику који стоји поред мене:
Не знам ко је овај покојник био,
али по тексту и дизајну видим да је био неки лопов или криминалац.
Овај познаник ме гледа у чуду и пита како знам.
Па једно слово у имену му стоји наопако, а дизајн је примитиван,
споменик је подигла неписмена породица пуна пара,
шта је тај могао да буде друго.
Неко нам дошапну са стране... како не знате,
па то је познати београдски криминалац.

Погледајте само све важније споменике на Новом гробљу у Беогарду.
Сви предратни споменици су добро и коректно написани,
а на свим послератним и данашњим споменицима
не може се наћи коректно написан споменик.
Разлог томе је што су натписе некад радили уметници и архитекте,
а данас се то препушта каменоресцима да они то испишу.
Довољно је обићи гробље на Лешћу и Орловачи у Београду
и све ће вам одмах бити јасно.

Раније су се сви ти натписи ручно цртали и дизајнирали,
то се поштовало и ценило,
а данас ни сва та сила од рачунара и технике овде није помогла.

Погледајте само као леп пример за ову причу,
споменик Живојину Мишићу на Новом гробљу у Београду.
Споменик је направљен 1922. године,
само годину дана после Мишићеве смрти.
Погледајте Мишићево име и године, како је написано
(сав текст испод је касније дописан).

Погледајте како је све ово Велемајстор направио и име написао у то време.
Као да све то није неки Србин сам радио, него Бог дошао да припомогне.
Трудили су се касније "наследници" да тај стил текста испрате што је лепо,
али као да је Бог рекао... од мене је доста било,
текст морате сами нацентрирати на средини споменика, то није тешко.
А оно што је са стране дописано, деградира овај прелеп споменик,
и то нећу да покажем, није то аутор овога споменика радио, ни заслужио,
а он није био било ко... он је био мајстор - Велемајстор
да сад о њему не причам пручу, дуго би трајало.

Не желим овде да Вајаре и Архитекте учим њиховом послу,
ја им само као грађанско лице кажем:
Погледајте овај споменик Живојина Мишића,
и све ове споменике Вука Караџића и све ће Вам бити јасно.

Многи ће овде рећи... сада је друго време...
савремена уметност... итд...
Погледајте како је "данас" вајар-велемајстор Ото Лого,
направио споменим Мишићу и то на коњу... данас потпуно незамисливо.
Значи може се, додуше не свако, али свако ово и не треба да ради.
Добро, и њему је овде Бог помогао, али па шта, заслужио је.

Да резимирам шта нам је чинити зa ovaj spomenik:

Има коначно овде једна добра ствар.
Не морамо ми као народ тражити сагласност за исправку овог споменика
од Завода за заштиту спомника,
сами себи треба да дају налог за ову исправку
као и налог ливници да то исправи.

Ово би по мени требало да се уради без икаквих додатних трошкова
по нас грађане, јер смо ми све то већ платили.
Све то не кошта ништа, осим добре воље и мало ангажовања око овога,
да им ја сад не пишем како то треба да ураде, то им је посао.
Нико не мора за ово ништа да одговара, само да се ово исправи.

* * *
Да пређемо са споменика у Бечу на споменике у Београду и Србији

Вуков споменик у Београду - Саборна црква

Нисам хтео да и ово на Саборној цркви коментаришем или критикујем,
али се само наметну кад сам из Беча пратећи споменике
дошао прво испред Саборне цркве.


На овој лепој плочи на фасади цркве, недостаје тачка иза СТЕФ
а маргине лево и десно су требале да буду мало веће
црта је непотребно подвучена испод јединице,
али све у свему то добро.



На самој гробној плочи име је добро написано,
само овде недостају тачке иза година што не смета,
смета само мало код овог 30 - тог септембра,
где би могла лако и да се дода јер има места.

Толико је црква била против Вука Караџића и његове реформе,
а ето кад се она показала као добра и код народа прихваћена,
онда може да буде и први испред Саборне цркве као
"Отац нове књижевности Српске".

Тако и треба, све шта је добро за народ треба прихватати.

Вуков споменик у Београду - "Код Вука",
је највећи споменик Вуку Караџићу.

Споменик је откривен 1937. године.

Реконтрукција споменика урађена је 2022. године,
85 година после постављања.

И о овоме је све већ написано и постоји на интернету,
ко га је дизајнирао и направио, ко га је рестаурирао,
и друго разноразно о овом споменику.

Шта ја хоћу да кажем о овом споменику,
као грађанин рођен у Београду и као свакодневни пролазник.

Сигурно је да су овај споменик за 85 година морали виде:

Српска акедмија наука и уметности,
Вукова Задужбина,
Народна библиотека,
Министарство просвете,
Удружења Вука Караџића,
Филолошки Факултет,
Филозовски факултет,
Удружење књижевника,
Осамдесет школа Вука Караџића,
а и локални поштар.
РТС је све ово снимио и споменик целој Србији показао.

Али ми није познато да је неко текст споменика коментарисао
и тражио да се то исправи, бар ја то нисам чуо.

Да ли је ово неком пало напамет код недавне реконструкције овог споменика,
да би овде требало нешто у тексту мењати.

Јасно ми је да су меродавни сматрали да ће сви знати чији је ово споменик,
па су тако скратили текст на:
ВУКУ
СРПСКИ НАРОД

А шта ако неко не зна ко је ово на споменику.
Да ли странци који се ту затекну као "путници намерници"
морају ово да знају.

А шта ако неки Ера весељеак-шаљивџија прође туда па пита:

Ко то вуче Српски народ,
Одакле га вуку,
Где га вуку,
Што га вуку,
За чега га вуку,
Кад ће да га довуку
итд.

Сигурно је да овако написано није ДОБРО и ДОРЕЧЕНО,
али по мени много важније је да овако написано
НИЈЕ ПРИСТОЈНО и ПРИМЕРЕНО
реформатору Српског језика.

Могло је само да стоји:


и ништа више, не треба ово Српски народ,
нису га сугурно подигли странци.

Ово ме додатно потсећа на новија гробља у Србији
кад онај ко је направио споменик напише
ко је све дао паре за споменик, а остали нек се стиде.

А што се тиче самог натписа-слова ВУКУ, могу рећи следеће:

Прво, изабран је неприкладан фонт за овај натпис.
А друго, нека слова су накосо постављена а размаци су лоши.

Овде је суштина у следећем:
Поставити-анкерисати ливена слова на гранитну подлогу
је јако специфичан посао. Мајсtори ово не могу сами ваљано урадити
без прецизног цртежа 1:1 што они у пракси скоро никад немају.
А ако то већ немају, онда онај ко је дизајнирао слова
мора да буде присутан кад се слова постављају,
јер кад се рупе на граниту ибуше... нема више поправке.

Да ово појасним, на пример код фонта Helvetica,
ако је слово Н високо 100cm, слово О високо је око 106cm, па ако
мајстор постави слова "под конац" према доњој базној линији
то је тотално некорекно, у пракси је безброј оваквих случаја.

Ово је сад све тешко технички исправити,
гранит је ибушен а слова анкерисана.
Све ово пишем више је да укажем колико су слова важна и комплексна ствар,
и колико убудуће треба посвећивати пажње натписима на споменицима,
јер су слова најбољи представник културе једног народа.
Ако натпис на јавном споменику у Србији није добар,
бламирамо се и ми сви остали у Србији ни криви ни дужни.

* * *

Вуков споменик у Kragujevcu


Споменик Вуку Караџићу подигнут 1987.
испред Прве крагујевачке гимназије
поводом 200 године рођења Вука.

Натпис на споменику Вуку у Крагујевцу.

Слатко сам се насмејао кад сам видео овај натпис.
Вук је писао о својој реформи ћирилице:
"Ја сам покушао да слова (Џ) саћерам у линију, али нисам могао".
(Латиница нема ни једно слово које прелази базну линију).

Вук није успео да ово слово (Џ) САЋЕРА у линију,
али га је зато мајстор у Крагујевцу саћерао у линију :),
и то не било где, него баш испред
Прве крагујевачке гимназије
да се зна да је Крагујевац главни и најјачи :).

Е сад, намеће се питање:
Да ли је аутор овог споменика који је био
доцент Академије за ликовне уметности
и многе споменике НОР-а радио,
ово овако хтео и написао, или је мајстор словописац
самостално показао своје животно дело,
а да то доценту ликовне академије није сметало.

* Шта нам је овде чинити.
Постоји добар виц на ову тему:
Јури милиционер циганина и држи се за капу и пиштољ,
никако да га стигне па виче: стани да ти нешто кажем,
а циганин одговара: Не морамо ми цигани све да знамо... :).

A има и онај убитачни стих Србољуба Митића који каже:
Устављали мириоци кавгу,
Па нит мира нити мириоца.

* * *

Да ли из Крагујевца да идем у Ваљево или Ниш,
не иде ми се нигде, опасни су ови градови :),
ал неко мора и тамо да оде.

Вуков споменик у Ваљеву


Споменик Вуку Караџићу у улици Вука Караџића у Ваљеву.


Табла-натпис десно и иза споменика.

Код самог помена Ваљева мени je лично прва асоцијација
Бранковина, Алекса Недадовић и сеча кнезова.

Одсечена глава Алексе Ненадовића је непреболна рана
Српског народа а његов завет стална опомена Србима.
Завет је трајно и неизбрисиво уграђен у српски ген.

Давно, моја драга сестричина тек је пошла у основну школу,
а неизмерно се интересовала за Српску историју.
Све нас је редом терала да јој о Српској историји причамо.
Тако у једној посети код мене ја узмем са полице
мемоаре Проте Матеје Ненадовића и почнем да читам.
Ја читам а она плаче, онда и мени сузе пођу па прекинем.
Е то је дубока генетска веза са овим догађајем и свега што га је пратило.

И сада, чим сам видео овај споменик,
прва асоцијација ми је била као да је ово Вукова одсечена глава,
па послата Мехмед-аги Фочићу да је на свој чардак стави,
а могла је и заиста и она тако завршити, о истом времену је реч.

Споменик Сечи кнежева у Ваљеву може тако изгледати,
тако и изгледа и стварно постоји, али не и Вуков споменик.
Да је овај спомени постављен у неком другом граду,
ово би мање болно било...
ОВАКО ОВДЕ "НЕ ПИЈЕ ВОДУ".

Намерно нигде не спомињем имена вајара Вукових споменика,
пишем све приципијелно само о тексту на споменику,
али кад ме изглед споменика грубо повреди,
погледам на интернету ко је био аутор, чисто да знам.
У овом случају кад сам видим ко је и шта је био,
изненадио сам се да је тај човек могао
овако неприкладно овај споменик направити.

А што се тиче текста на споменику, ТЕКСТА НЕМА.
А шта је споменик без натписа оном коме је посвећен,
он је исто као тигањ без дршке.

Да, има у позадини десно и иза споменика једна табла са азбуком.
Слова су исписана Мирослављвим фонтом белом бојом на црној подлози.
Oво Мирослављево писмо-фонт направио је (збуџио) BIGZ
још пре Другог св. рата и тенденциозно му дао ово име,
које нема никаве везе са словима из Мирослављевог јеванђеља.
Касније су га многи дигитализовали и кориговали
па проглашавали својим фонтом.
Народ и црква радо га и данас користе, првенствено због овог имена.
Професионални дизајнери га никад не користе јер
како ми један од њих рече, слова изгледа како лоша тараба поред пута.

* * *

Ух, ово у Ваљеву је било баш тешко,
из Ваљева идем у Ниш, да видим шта тамо Вук ради.

Споменик Вуку Краџићу у Нишу


Вуков споменик у дворишту Народне библиотеке у Нишу.

Тражила ми у прошлом веку :), једна компанија
да јој направим врхунску фирму на полираном месингу
и доставила слику старе фирме на њиховој згради.

Прво што сам им рекао је било да би зид требало искрпити и офарбати,
очекући да ће они рећи - наравно, то смо и планирали,
али они одговише: "Није ово наша зграда".
Па шта ако није, окречите мало, деградира вашу фирму.
И то није једини случај, као да позадина није њихов проблем.

Е тако је и овде. Бела боја за фасаде кошта за ово 15-так еура,
подлога и четка коштају 5 еура, све укупно 20 еура и са мало
добре воље свако из ове библиотеке или града Ниша може ово офарбати.
Ваљда је Вук Караџић то заслужио, ако су му већ споменик подигли,
и то је први утисак о овом споменику.

Други утисак је текст на споменику.
Ко ли ово овако написао. Сваки ред другачијом ширином слова
и растојањем имеђу слова, па је чак је и дебљина слова различита.
Да је ово неко писао сам, испред неке школе у далекој унутрашњости Србије
још би се могло толерисати, али испред
Народне билиотеке у Нишу, "НЕ ПИЈЕ ВОДУ" што би се рекло.

И ово на крају текста, само Вук, тешко је и недоречено.
Знам да је ово тешко написати на већ овако изабраном камену,
ама тај ко је дизајнирао овај споменик морао је мислити и на натпис,
јер је он саставни део споменика.
Једна ливена или гравирана плоча са натписом
"Пиши као што говориш"

била би овде много прикладнија.

О постољу и дизајну споменика нек пише неко други.

* * *

Вуков споменик у Лозници


Опет споменик без натписа и то у граду где се сваке године
окупљају ходочасници из целе Србије и света.
Кажу да их на сабор у Тршићу дође и по 20.000 посетиоца годишње.

Аутор је редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду.

Знају професори да је натпис споменика "Коска" посао,
боље је то избећи, не може се онда ништа погрешити,
а граду ако треба натпис нека га сам прави.

Већ сам горе написао како изгледа споменик без натписа,
да то не понављам, сем да додам да је то
још изражајније код овакве врсте дизајна споменика.

* * *
Е сад из поштовања према Вуковом делу, идем пешке,
до Вуковог родног Тршића, а и није далеко,
само сат времена шетње.

Тамо се скупља сва сила лингвиста, филолога, просветних радника
и писаца, тамо држе говоре академици и песници,
тамо сигурно неће бити грешака у писању текста на споменику.

Вуков родни Тршић

у Тршићy прво наилазимо на лепу нову зграду
Образовано културни центар Вук Караџић,
лепе слике на интернету, лепа зграда споља и унутра,
као да је негде у Швајцарској а не у Србији, за сваку похвалу.

На самом улазу је само мало кваре у српском маниру
"Мирослављева" слова.
Види се да су се људи трудили да то буде лепо,
али за образовано кутурни центар требали су да ангажују
неког трећег, да ово лепше и савременије напише.



Многи ће за овај натпис сигурно рећи... "Шта му фали".
Њима треба рећи - ништа, добар је.
Целој Русији добар је дизајн Ладе Ниве - врши посао,
али има оних у дизајн лудо заљубњених,
који воле да виде дизајн ферарија, и да тамо мало "Напре очи"... :).

А да ли је на овом натпису између
образовно-кулрурни центар
стављена црта или цртица,

и шта би ту требало да буде,
црта или цртица
и на којој висини она треба да буде.

то би лингвистви могли уз кафицу мало да прокоментаришу и дефинишу
кад се у овом лепом објекту већ окупљају сваке године.

-------

Из Образовног центра идемо до Vukove основне школе.

"Вукова Спомен Школа - Тршић"

Испред школе је Вуков спомени због којег смо овде дошли.
(Иначе ово виртуално путовање интернетом пролазим
као у неком кратком путовању на дан-два,
чисто да видим шта тамо пише а не да ово нешто проучавам
или пишем као неки новинар истраживач.)



Натписна табла при дну Вуковог споменика испред школе.

Споменик пажљивом посетиоцу споменика ПРИЧА своју причу,
о покојнику али и о оnoмe ко му је споменик направио.

У овом случају
Овај натпис на споменику прича овако:
Не зна се ко је покојник био,
а онај ко je ово направио "неписмeн" је био,
у наслову стоји ко је то.

Образложење:
У првом реду између речи има непотребно две белине,
а у трећем реду између спомен и школе једва да има jedna белинa.

Графички гледано цела плоче је лоша.
Распред редова по вертикали је лош.
Маргина лево и десно уопште нема.
Фонт "Мирослављево" писмо или како га већ све зову,
у верзији "Small Caps" овде за школу је неприкладан.

Све у свему општи дојам је:
ZERO POINT

Морам сада мало да се вадим да овде једини ја не будем крив :),
па тако додајем следеће оправдање и браним моју драгу Србију:

Олакшавајућа околност за Србију је та да је она овај споменик
поручила и платила, значи имала је добру намеру.
Крива је само што то није дала да то напише неко ко то зна.
Опет ни овде није крива, јер је она по свом закону о јавним набавкама
условила да све послове раде они који то понуде најјефтиније,
а у овом случају ови су били најјефтији.
Добро, крива је и што је такав закон направила,
али то није ова влада садашња, ко зна ко је то и кад направио... :).

У неком филму бранио адвокат државни неког криминалца
по службеној дужности јер нико од адвоката није хтео да брани.
Овај државни адвокат га тако бранио,
да је овај на суђењу скочио и рекао:
Немој молим те више да ме браниш... признајем крив сам... :).

Из претходно изнетог,
Предлажем да овде не тражимо кривца,
да домар школе случајно не би награбусио,
или да тражећи кривца не стигнемо до Кнеза Милоша,
јер ће он иако неписмен сигурно рећи да је Вук крив... :).
НЕГО ДА СЕ ЛЕПО ОВДЕ НОВА ТАБЛА НАПАВИ.

На нашу срећу овде се окуљају најписменији људи Србије,
знаће они Шта и Како ово треба написати.
Ја им овим путем само скрећем пажњу да ово погледају,
да се укључе и да се ово замени са новом плочом, ништа више.
Они су власт и меродавни за ово, лако ово могу спровести.

- - - - -

Кажу да смех и шала позитивно делује на људски организам,
бар сам се ја сам са собом овде лепо насмејао
по једном другом основу.

Имам ја неку Своју бајку о графичкој ревизији ћирилице,
а коју ником не нудим јер то нико не жели,
а ту бајку зовем Српска Магична ћирилица

Е у тој бајци су ми графичи јако сметала мала-курентна слова,
јер не само да их ја нисам могао добро графички направити,
него их ни цео свет није могао ваљано направити,
па сам тако решио да као и у Хебрејском писму
из ћирилици избацим мала слова.

Како сам то коме од познаника показао, а који имају везе са словима,
сви то сматрали као лошу идеју, иако сам се ја упињао
да покажем једноставност и предности тог решења.

Сад гледајући ову таблу, могу свима њима да кажем:
Погледајте ову таблу, то је табла Спомен школе Вука Карџића,
ево гледајте, НЕМА малих курентних слова,
нисам ја то измислио, то је неко други пре мене измислио,
па да видим шта ће да кажу :)...

А у ствари како је ово овако написано.
Знам како ливци лију а каменорци пишу слова.
Каменоресци углавном имају свог словописца за ручно исписивање
слова на споменицима и разним таблама, ретко то пишу сами,
то је за њих споредан посао.
Кад они ураде споменик или плочу, позову словописца да им слова исклеше.
Оно што највише мрзе каменоресци је да им се неко у ово меша.
Понуде му узорак овог Мирослављевог писма,
узму папирић од наручиоца шта треба да се пише и то је КРАЈ ПРИЧЕ.

Тек кад наручилац види споменик, ухвати се за главу,
али је касно, гранит уклесан и офарбан, нема поправке.
Проверен и неизбежан одговор каменореца је:
Ја то радим 30 година и нико ми није до сад ставио прмедбу,
доводећи тако наручиоца у ситуацију да и он то "Аминује".
У пракси најчешће људи то виде тек на помену за 40 дана,
кад их главни удар туге прође. Многи су ми рекли
да до тада то уопште нису ни приметили.

А како то тај словописац-клесар ово пише.
Има лимиће од танког алуминијума исечене школском тестерицом,
које су сами исекли тако што су слова одштамана на папиру
залепили преко алуминијума.
Али пошто има 30 великих и 30 малих слова, а треба им
неколико величина, а то је за њих велики посао, па онда направе само
велика верзална слова са којима све пишу.
Ако неко баш инсистира да буде велико и малом слово,
онда они узму за велико-верзално слово
од веће величине као у овом случају за споменик школе.

Обележе шилом око тих лимића слова и унутар тога клешу слова.
Неки то данас одстампају на штампачу, ставе бели индиго испод папира,
ручно исцртају слова по контурама на папиру и онда то клешу.
У оба случаја ибегавају мала курентна слова јер су она
са танким серифима, тежа за рад а и ружнија су.
Тако се често може видети да потребан текст није могао да стане
са лимићима које је имао, па га је мајстор "здудао" или растегао,
као у реду Вукова Споме Школа на овој плочи горе.

Ето целе приче како је настала ова табла, иако то нисам гледао.

А како би то треба радити.
Дизајнер треба да исписе текст 1:1 са оквиром табле,
сагледавши захтев наручиоца и димензије споменика,
па то да достави наручиоцу на увид и сагласност.
Тај цртеж предаје се извођачу споменика,
а код јавних споменика где се то ради на великим комадима гранита,
као онај горе у Крагујевцу на пример,
обавезно је Уговорити, не само Договорити се,
да дизајнер и наручилац погледају припрему исцртану на споменику
пре почетка клесања текста, да би се овакве ствари избегле.

Ух... нисам имао намеру да ово пишем јер знам да ће
сад многи рећи шта им ја сад ту "Солим памет".
Али није сваком тата умро па да је ово искусио.
Да нам се то на јавним споменицима више не дешава,
да као народ то не морамо трпимо као погрешно урађено
или да два пута плаћамо исто,
ЈЕР ДА ЈЕ ДА СУ ТО ОВИ ПРЕТХОНИ УРАДИЛИ,
(који су иначе углавном професори факултуте и људи са искуством)
ТО НЕ БИ БИЛО ОНАКО КАКО ЈЕ ПОКАЗНО.

* * *

Има у Тршићу још неких табли и натписа коjе сам видео
а које би требало комплетно промени као ову испод.

Кликом на слику увећава се слика.

На овој табли која је постављена 1947. године,
почео сам да бројим разноразне грешке,
а кад сам дошао до 15 грешака, фломастер ми се истрошио :),
па вам предлажем да слику увећате и сами пребројите.

Као се оволико грешака овде нашло на овој табли,
не само словних него и нелогичног текста,
можда може открити ова наредна прича.

------------------
Причао ми је један покојни машински слагач из БИГЗ-а
који је и тада био у пензији следећу причу:
После рата партизани су прво конфисковали све штампарије,
а своје комесаре поставили за шефове штампарија
и ту штампали своју пропаганду даноноћно.
Каже ми тако он, да су у Бигз довукли три штампарије
и ставилчи их под исти кров да би их лакше контролисали.
Шефовима није била потребан никаква диплома,
а и неке данашње не вреде много иако имају печат факултета.
Предратни мајстори нису имали избора него да ту наставе да раде.
Пре рата била је каже он, строга хијерархија, рукопис је био - Закон.
Ручни и машински слагачи нису смели рукопис да мењају,
сем кад је то очигледна грешка а и за то морају шефа да питају.
Тако донесу код овог машинског слагача неки важан текст за новине,
а текст пун грешака. Овај огорчен на неписменог текстописца,
све откуца како је у рукопису написано.
Шеф то наравно не примети и све то тако оде у штампу и новине.

Сутра дан, брука и срамота у јавности.
Зову прво шефа из комитета на рапорт, па га добро изрибају,
а шеф позове овог слагача па он њега изриба прописно.
Ја се каже правио наиван, дајем му спреман рукопис на увид.
Ја ништа не смем мењам, ја сам само мајстор словослагач... :).
Немој каже да се правиш луд, толике године радиш овај посао
а не знаш да пишеш... 50 посто мања плата овог месеца...
А ја каже одох сав срећан, добро сам прошао да не одох у затвор.

------------------

Чим сам овај натпис видео, одмах сам се ове приче сетио и помислио:
Мора да је неко ово те 1947. намерно овако сложио,
ако су му комунисти одузели ливницу
и још га натерали да ово ради.
Било је скоро на телевизији у емисији о реституцији,
одузели човеку после рата фабрику ратлука у Војводини
и још га натерали да им по цео дан прави ратлук.

Тај огорчени мајстор или власник је тачно знао шта његови
шефови знају и правио је грешке до саме границе
коју је проценио шта све може да прође... и све му је прошло.
Вероватно је мислио, ајде баш да видим да ли ће неко ово да види.

Друга варијанта је да је тај слагач слова био неко ко није волео Србе,
немогуће је да је све ово неко могао овако да напише случајно.

Е сад, овде за мене постоји још једна већа енигма:
Како да нико ово није видео и алармирао надлежнима за 77 година.
Сваке године се овде одржавају Вукови сабори,
Милион људи је ово видело, и сва српска књижевна елита,
Учитељи и Наставници 2.000 српских школа и факултета,
80 директора школа које носе Вуково име,
као и разноразни звани и незвани људи из народа.

Да опет неко не помисли да се ја овде нешто правим паметан,
ама ја сам ово прочитао, а други или нису прочитали а ту су били,
или су прочитсали па их је баш било брига за ово.

Наравно и овде апелујем да се ова табла промени.

- - - -

И овде имам неке животне примере на ову тему бриге за Српство,
испричаћу само један пример.

Један мој добар познаник писац, написао је једну врло важну и
поучну књигу, за почетак само минималних 300 комада.
Одрекао се ауторског хонорара потпуно, само да књига изађе.
Књигу издавач стави на свој сајт.
Лепа књига, леп наслов, али скоро нико не купује.
Прошло једно 3-4 године и продало се једва 100 књига.
Једноставно нико нема времена за књиге и за читање.

Овај мој познаник очајан, није човек неки материјалиста,
и није очекивао никакву зараду од књиге.
Каже ми да је књигу једноставно морао да напише, јер је то што пише
толико очигледано а други то или не виде или неће да виде и напишу.

Чекајући да се овај први тираж прода, написао је допуну од 80 страна
за друго допуњено издање, и то понудио издавачу
али овај није заинтересован, каже,
кад продамо овај први тираж видећемо.

Ја тачно знајући какав проблем има, позовем овог издавача
и исценкам се са њим да ми прода свих 200 књига из магацина
по цени штампе, само да му тамо више не стоје џабе.

Јавим овом мом пријатељу да сам све ове књиге откупио
и да ћу ја да их делим позаницима и пријатељима,
па ће тако коначно бити прочитане, а што је и била његова жеља.
А што је још важније, због чега сам ово и урадио,
предложим му да за пар дана оде до издавача
и понуди му ново-допуњено идање књиге,
јер су књиге све продате а он једва ово "свари" и прихвати некао.

После неког времена оде код издавача и понесе откуцану допуну.
Прими га издавач хладно и каже:
Нисам заинтерсован за ово допунско-друго издање,
да један будала није дошао и преостале књиге купио,
никад ово не би ни продали... :).

Једава стигосмо нас два пензионера да се нађемо у једном
кафићу да попијемо кафицу после овог за мене
смешног а за њега тужног догађаја.
Ја би га тешио, али он је поносан лик, не трпи да га неко теши...
па тако мало ћутимо, а он каже:

БЛАГО ЉУДИМА КОЈИ НЕМАЈУ ШТА ДА КАЖУ,
И ОНИМА КОЈИ НЕМАЈУ ПОТРЕБУ ДА НА НЕШТО УКАЖУ.
Мoј и твој проблем је каже он што ми не пијемо,
па немамо чиме тугу да отерамо,
лако је било Томи Здравковићу да испрати
Данку, Браку и Мирјану... напије се и иде до следеће,
а ми мртви трeзни треба овакве нерегуларности да пребродимо.

* * *

После ових спомениака треба ми пауза да се одморим,
али ево још неких слика које саме траже да их покажем,
а нашао сам их тражећи на интернету Вукове споменике.

Вуков споменик у његовој постојбини у Црној Гори



Спомекик ВукуКараџићу у Петњици, Оштона Шавник у Црој Гори
постојбини Караџића

Нисам нашао на интернету податак ко је аутор овог споменика
и кадa је посатвљен, а видим и да нема никакав натпис на споменику.

Да аутор не мисли да сам нешто лично на њега љут,
једноставно кажем да не знам ко је он, нити хоћу да трагам за тим.
Он се уметнички изразио како је мислио да је најбоље,
а ја као грађанин имам право на своје мишљење
а оно је овакво:

Лепо си ово умтниче направио,
предлажем да и свом тати у његовом родном селу
у овом истом стилу споменик направиш.
Тамо ће га у родном селу сви препозанти,
и кад га већ сви препознају, никакав натпис му не треба.

Исто ово би ово требао да направиш оноима који су овај споменик
наручили и одобрили, јер ти верују да је ово добро решење.

Сматрам да је ово моје мишљење пристојно,
јер ако сви претходни сматрају да је то добро решење,
што га код свог оца не би применили.

А мештанима овог родног Вуковог села,
који за ово сигурно нису криви, желим све најбоље,
јунаке су они изродили.

* Апелујем да се на споменику обавезно напише
ко је споменик радио, ако може и његов мобилни да се напише,
тако да сви то знају,
па нек им аутор објашњава ко је ово, кад је рођен а кад умро,
а и што га је овако направио.

* * *

Вуков споменик у јужној Србији

Ово је споменик Вуку Караџићу у једној школи
која носи име Вук Караџић у јужној Србији.

Не желим да напишем у ком је месту,
нећу ову школу да прозивам, идеја ми је да помогнем
ако могу и како могу, саветом, указивањем на грешке које
треба исправљати и да се оне не више не понављају.

Претпостављам да је у овом случају неки локални ливац
коме деца иду у ову школу, понудио да излије споменик Вуку бесплатно.
Онда се ту нашао и неки вајар који је ово такође бесплатно урадио.
Неко опет локални, покупио је ислужене коцке од пута и направио постоље.
Натпис за споменик је већ мало озбиљнија ствар
па се тако закључило да може и без натписа,
школа се зове Вук Караџић, знаће сви ко је ово.

Мени овај споменик изгледа као да је неко гледао Бурдуша у кафани,
кад је ударио лактом о сто и рекао "Ево вам га на"... :),
па му само још додао и велике бркове да га мало украси... :).

А гранитне коцке поред пута су одличан грађевински материјал
па га народ радо користи за разноразно јер је дуготрајан.
Али је по речима многих биоенергетичара коцке од пута
су пуне негативне енергије јер је преко њих
деценијама свакојака мука пролазила,
а безброј керова луталица их својим потписом обележавало.

* Потпуно друга ствар су нове сечене гранитне коцке.

* * *

Овде је можда најбоље место да напишем један мој предлог
за бисте Вука Караџића и Доситеја Обрадовића.

Пошто је за једну школи велики и скуп посао да зa ове бисте
ангажује скупог вајара и архитекту,
а Вукових и Доситејевих школа има највише у Србији,
то би требало урадити следеће.

Министарство просвете треба да направи МОДЕЛ ових биста-попрсја
и to користи као модел за разноразна ливења.
За ово се могу користити већ до сада урађене најбоље бисте
ако се оцени да су оне довољно добре.

Бисте се не морају лити само од скупе бронзе, која је легура бакра и калаја,
може се лити и од упола јефтинијег месинга.

Бисте се такође врло успешно може лити и од бетона.
Безброј је таквих лепих примера у свету и на интернету.
Тако школа може да набави две јефтине бисте од бетона,
једну чува као резервну а другу стави на прикладно постоље,
и све проблеме око бисте је решила, ем јефино ем лепо.

За постоље треба такође направити модел за ливење бетона
као за дворишне чесме, које се лију од квалитетне тераце
и могу се типски и јефтино урадити.

Ако се има добар дизајн бисте и постоља,
90% посла је успешно завршено.

А што се тиче натписа на овим споменицима ствари стоје овако:
За натпис такође треба направити ваљану типску припрему,
са текстом:

Оно Стефановић или Стеф. је графички "незгодно" на споменику,
и тешко га је ваљано дизајнерски уклопити,
по мени ово би било сасвим довољно.

Према величини модела бисте одредити и величину овог натписа.
Натписе урадити на иноксу-прохрому техником хемијског нагризања
у тиражу већем од 10 комада јер је онда вишеструко јефтиније
него да свако то појединачно наручује,
па то делити заинтересованим бесплатно.

За овако типско решење може се направити и један мали протокол.

Ово се такође може користити и за све друге установе као што су
фолклорна друтва, разна удружења и наравно
за све наше заинтересоване установе у иностранству.

Свака школа може направити и своју верзију споменика
али не од наших народних пара јер то није ни мало јефтино,
него само ако сами од својих плата и донација скупе паре за ово.
Таково идејно решење за бисту школе опет неко меродаван из државе
треба да одобри, да школа не постави неки споменик
као овај изнад на слици и каже, тако ми хоћемо.
Е тако у Србији не може, то је Српска а не ваша школа,
па чак и ако је приватна, Вукова личност се не сме деградирати.

- - - - -

Тако би се школе решиле и бриге од крађе скупих бронзаних бисти,
која поред материјалне штете ремети спокој школи
и доводи је у врло непријатну ситуацију по много основа...

* * *

Вуков споменик у Словенији

Сећам се дневника на телевизији из 2016. године:
"Откривен споменик Вуку Караџићу у Словенији".

Прва помисао која ми је пала на памет била је:
Ко је дао иницијативу да се овај споменик подигне.
Ко га је ПЛАТИО.
Шта и како на споменику пише.
Ко га је излио.

Прва вест
Сутра дан на интернету нашао сам следће:
Споменик су открили градоначелници Београда и Љубљане.
рекло би се на први поглед, па добро... нека.

Друга вест
Спомеик је ПОКЛОН града Београда и
Вукове задужбине града Љубљане
граду Љубљани.

Е моји Срби, мало ли су нам Словенци извукли пара из Србије.
Колику су само после рата имали корист од преношења најбољих
српских фабрика у Словенију и неморалним пословањем са Србијом.
Мало ли смо Словенаца за време Другог светског рата хранили у Србији,
а како су се они понашали у распаду бивше Југославије.
Понашали су се сложно, организовано и спремно,
резултат тога је 44 погинула војника ЈНА и 180 рањених, углавном Срба.
Tе слике Српске деце и како су их Словенци из тенкова вадили,
а којих неким случајем више нема на интернету,
ми Срби никада нећемо заборавити.

И шта сад кажу наши политичари 30 година после тога:
Шта је било било је, хајде да то некао превазиђемо-заборавимо
и да им поклонимо споменик Вука Караџића за Љубљану.
Одговор на горње питања је:
Србија је иницирала и платила овај споменик.

А шта Словенци мисле и кажу у међусобно:
Ако хоћете да поклине, поклоните, ми ћемо тиме показати
да смо ми један цивилизовани и културан народ,
нама треба велико тржиште Србије и данас,
а ми знамо добро како са њима да послујемо.

Трећа вест
Љубљана: Откривен споменик Вуку Караџићу
ПРЕЗИМЕ НАПИСАНО ПОГРЕШНО.

кликом мишем на на слику увећава се слика

Слика споменика Вуку Караџићу у Словенији
откривеног 2016. године.

И шта се десело кад је градоначелник Београда открио споменик,
аплаудирао је... ако не верујете погледајте ову слику.

А шта је требао да уради као представник Србије:
ТРЕБАО ЈЕ ДА ПОНОВО ПОКРИЈЕ ОТКРИВЕН СОМЕНИК
кад је ово видео,
требало је свој сако да скине и да ову бруку од натписа покрије.

Важно је да су сви присутни Српски и Словеначки аплаудирали
на откривању овог споменика испред Саборне цркве у центру Љубљане.

* Иначе, сви знамо како Словенци лепо знају и причају Српски,
кад у Србију дођу и нешто Кинеско треба да нам продају,
па се ми Срби одушевимо како лепо Српски причају,
а кад треба име Вуку Караџићу да напишу онда то као не знају.

Да ли Вукова задужбина из Љубљне видела ово постоље
пре откривања споменика...
То је оно о чему сам горе детаљно писао
и не би смело Никад више да нам се понови.

Добра вест је да је натпис на споменику исправљен...

Искрпише некао мајстори Словенци ово KARADŽIĆ,
оста мало валовито као на "Брдовитом балкану",
али добро је да је ипак исправљено.

Ево шта мени лично овде још смета.

Између година написане су цртице уместо црте,
а те цртица је на јеном месту на средини бројева по висини
а на другом месту је доста подигнута,
а ни једно ни друго није корекно написано.

Није ово нека страшна грешка што је овако написано,
нисмо ми Срби ситничари,
нама сметају грубе грешке као она претходна на презимену Вуковом.

Оно што ми смета је следеће:
Овог пута ову исправку су гледали сви људи из
Српске и Љубљанске Вукове задужбине,
а и велики број српске културне јавности,
па кад се већ чуло да име није добро написано,
и кад су сви таблу прегледали,
како нико од њих није видео да и ово треба исправити,
да уместо цртица треба да стоји црта на истој исправној висини,
а кад је црта, онда ту треба да буду и белине испред и иза.

- - - - -

Овај натпис је копија споменка из Беча, који сам ја прескочио
горе код Беча да покажем, мада сам се двоумио, из разлога
што су цртице мање битна је ствар, ако је само то у питању,
и боље је да то прећутим.

Ево погледајте.



Слику сам нашао на овој веб страници:
https://stajerska.eu/2021/06/29/u-becu-otkrivena-spomen-ploca-mini-karadzic/

Лепо се види да је овај споменик у Љубљани копија овог споменика у Бечу.
Ако је то копија споменика, одакле се појави оно Đ кога овде нема.
То слово као модел за ливење је тешко наћи у Словенији
јер га у Словеначком алфабету нема.
Мајстори су морали добро да се потруде да то слово нађу и да га ту замене.

На нашу срећу, ово није прошло, али да наши новинари
не дигоше узбуну, по онима који су га таквог наручили ово би "прошло".

Ако је на овом споменику у Бечу,
где су ове цртице које су требале да буду црте то и прошло непажено,
зашто оне сад код овог новог ливења нису исправљене,
поготово кад су сви у Вуковим задужбинама Србије и Љубљане
то поново прегледали кад се за гршку у презимену сазбнали.

* * *

Ову причу завршио би је следећим предлогом:

Србија би требала да отвори један "Шалтер", "Канцеалрију", "Службу"
која ће се звати
"КО ЈЕ НАДЛЕЖАН"

Сваки допис треба да има свој заводни број.

Тако ако неко на има дилему ко је надлежан
за неку народну муку, он пита ову службу, на пример:

Ко је надлежан ѕа овај случај:

Комшија прави ограду и изашао је цео метар на пут,
гарђанин позове Грађевинску испекцију,
они кажу нисмо ми за то надлежни,
гарђанин позове Комуналну за испекцију,
они кажу нисмо ми за то надлежни,
гарђанин позове Саобраћајну испекцију за путеве,
они кажу нисмо ми за то надлежни,
а да ствар буде још гора свака служба упућује на ову другу.

Ако грађанин покрене тужбу против овог несавесног комшије,
који недвосмислено крши све љусдске стандарде,
јер ту више не може мимођи са другим возилима
судија ће на суђењу рећи:
Ниси ти надлежан што је он изашао на пут,
пут је јавна површина која није твоје власниство.
То што теби смета да туда прођеш то је твој проблем,
него да ти лепо да платиш све судске трошкове суда и оба адвоката.

А кад би оваква државна служба постојала,
па на питање ко је надлежан за ово она одговорила на пример:
Саобраћајна испекција...
е онда би овај грађанин са тим дописом и заводним бројем
могао да поднесе захтев Саобраћајној испекцији,
а ови би морали то да решавају,
а не да лоптицу пребацују на друге службе.

Конкретно ја сам имао овакав случај пре 20 година
који ни до данас није решен,
а овај пример нисам писао без везе или због себе,
него баш поводом ове теме, боље ће се ово око Вука разумети.

Конкретно за ове горе Вукове споменике:

Ако би се обратили
Српској Академији наука и уметности
Рећи нам да они нису за то задужени.
"Ми радимо само оно што им надлежни министар каже,
а ово министар није ни споменуо".

Ако би се обратили
Вуковој Задужбини
Рећи нам да они нису за ово задужени, ми смо
"Основани као невладина, самостална народна установа,
која се бави свим областима народног живота и стваралаштва,
у духу трајних вредности Вуковог дела.
Посебну пажњу посвећује неговању српског језика и језичке културе".

Ми ником не полажемо рачуне, ми радимо само оно шта ми хоћемо,
нисмо ми државна установа.
То што нам држава даје паре, то није ваш проблем.

Ми правимо журке посвећене Вуку Караџићу,
испред његових споменика и у родном Тршићу,
причамо необавезно о Вуку за "Округлим столом"
додељујемо награде оном коме ми мислимо да треба.

За Вукове споменике обратите се Заводу за заштиту споменика,
уосталом, народу то не смета
тако народ у Србији пише као што је на споменицима,
и немој ти много да таласаш око тога.. :)...

Ако би се обратили
Републичком заводу за заштиту споменика
Рећиће нам да су ти споменици законом заштићени
ОНАКВИ КАКВИ ЈЕСУ
а да је њихов задатак само да их као такве сачувају.

Ако вам се то не свиђа, обратите се оном ко их је таве
пре 80 година направио :)...

Ако би се обратили
Министарству просвете
Рећиће ће нам да они ни причу о досељавању Срба са Карпата,
Дарвина и Тита не могу да промене а камоли нешто о Вуку.

Е онда кад све ове ненадлежне институције обиђемо
и ништа не урадимо, обратимо се овој новој служби
"КО ЈЕ НАДЛЕЖАН"

А слубеник са лепо и културно одговори:

Поштовани Господине Грађанине,
Ваш захтев заведен под бројјем No: 007.
Пажљиво смо га прочитали и дајемо вам следећи одговор:
НА ЖАЛОСТ, ЗА ОВО НИКО НИЈЕ НАДЛЕЖАН.
Наш савет вам је: Попите нешто за смирење и шетајте мало... :).
Правни лек: Page Under Construction

И тако би ми могли лепо да сазнамо да овде нико није надлежан,
не упињемо се да ово исправимо, не трошимо џаба паре на адвокате,
него као прави Срби одемо право у кафану.
Ово "попите нешто за смирење" нема сумње да је то ракија... :).

* * *

За крај песма Ђорђа Балашевића:

Лаку ноћ даме и господо,
Ево и ова представа је завршена.
Надам се да сте уживалу у њој.
Било је задовољство глупирати се за вас
све ове године.
Надам се да ће мо се још видети.

-------------------------------

Добио сам ове слике и линкове испод меилом
под наловом "Помоћ пријатеља", па их као вредне пажње додајем.

Први пример
Рибари у Грчкој извадили мрежом Посејдонов споменик од бронзе
висок 2,15м и стар око 2500 година, сада је у Народном музеју у Атини.
Пре 2500 година људи ово направили и ОДЛИЛИ У БРОНЗИ!

кликом на слику можете увећати слику

Други пример
Кина подигла споменик богу рата тежак 1.320 тона.
Спомник је посвећен кинеском генералу Гуан Ју
који је живео у време Три краљевства.
Споменик је висок 58 метара  и на њему се налази 4.000 слојева бронзе.
Оружје које Генерал Гуан Ју држи у рукама тешко је 138 тона.

кликом на слику можете увећати слику

кликом на слику можете увећати слику

Нисам форум па коментаре не преносим, могу само да додам:
Фасцинантно заиста. Нико овако нешто не тражи од наших вајара,
сем да споменици, постоља и натписи буду пристојно урађени.

Кључне речи: Споменици Вука Караџића