index < Српска ћирилица < За и против Вука - Ја мислим другчије
За и против Вука - Ја мислим другчије
За наслов ове теме узео сам имена књиге Меше Селимовића „За и против Вука“
и књиге Драгише Витошевића „Ја мислим другчије“.
Радећи на словима скоро целог живота сретао сам се са црно-белим мишљењем о Вуку, било да сам нешто о њему читао или са неким причао. Слушао сам и једну и другу страну приче и нисам се опредељивао ни на једну ни на другу страну. А и што би морао да се определим. Добро је добро а лоше је лоше. Не могу се мешати жабе и бабе што би народ рекао. Е такво опредељење је у Србији ретко а најчешче и непожељно.
Није баш прикладна компарација за ову прилику, али ми је она увек присутна у глави кaд се о народним поделама прича.
Волео сам у младости да гледам Шекуларца и његове тада нестварне дриблинге и Беару како прави бравурозне параде на голу. Али већ после првог дербија на звездином стадиону на којем сам био, када сам видео закрвављена лица острашћених навијача спремних на безразложну тучу, престао сам да идем на утакнице. Нисам видео да су звездини навијачи добри а партизанови лоши, ако би навијачи променили мајице, било би исто. У то време било је немогуће бити неутралан, уосталом као и данас. Или си Звездаш или Партизановац. Да би то некако превазишао, говорио сам да навијам за ОФК Београд, али то није пролазило. У многим другим областима живота у Србији је слично. Или си за Карађорђевиће или Обреновиће. Нема неутралних. Највећег ратника Србије Карађорђа Петровића стављамо на тас са највећим манипулантом Милошом Обреновић, који је неморал и лоповлук ширио по Србији а све то правдајући његовом добром преговарачком политиком према Турцима. И овде нам недостаје разложна и смирена прича, шта је ко био, па да сви буду задовољни.
Много је примера црно-белих у Србији које би Србија требала решавати у неком мирнијем дијалогу, имати увек на уму да су нам Турци „Отели“ 400 година развоја дијалога и међусобне толеранције, па тако свако данас треба да се око оваквих ствари потруди колико може. Неке можда и најважније поделе не желим ни да споменем јер би само спомињање тога било довољно да многи овај текст даље и не читају.
Многе црно-беле разлике у народу нису биле толико видљиве до појаве интернета.
Раније су само писменији имали приступ књигама и новинама и да тамо нешто напишу, а сада је са мобилим телефоном и онима једва писменим омогућено да полемишу са најписменијим и онда та комуникација постаје бесмислена. Писменији и културнији се повлаче из комуникације а примитивнији мисле да су у дијалогу победили, па у том маниру настављају и даље.
Можда су за ово најкарактеристичнији разни форуми на интернету. Има их по свим могућим темама, политици, спорту а најраспрострањенији су по техничким питањима.
Немогуће је да човек све зна, па се тако на форуму обраћа групи људи који ту тему знају и прате. Најблаже речено, неподношљиво је шта се све тамо може видети. Пита човек нешто што не зна, одговара други који мисли да то зна, јавља се трећи који то зна али одмах и четврти који то демантује. Следећи на најгрубљи наћин „испљује“ и једне и друге називајући их погрдним именима без икавог разлога. Такав начин комуницинарања је за све нормалне људе заиста незамислив. Како неко људе да научи да пристојно и добронамерно комуницирају ја заиста не знам, ако то код куће нису научили. Можда би ипак требало у школу увести неки предмет „Комуникација са људима“ или слично. Када нешто важније у техници треба да сазнам, одем на неки страни форум, па тамо ту тему нађем. Тамо ретко нађем да је неко неког увредио, потценио и испљувао. Једноставно људи добронамерно помажу један другоме, извињавају се и захваљују, упућују једни друге на места где то могу да виде, срећни су ако му леп пример траженог покажу. Увек се одушевим и питам, када ће мо ми на овај ниво комуникације стићи.
Да ли све ово има везе са Вуком Караџићем, наравно да има. До појаве интернета мало смо знали “Црних” ствари о Вуку. У школству је све о њему било па и данас је у суперлативу. Само они који су се тиме бавили знали су понешто из историјких и књижевих расправа о Вуку али то до обичног народа и школства није долазило.
Када је то све почело да излази на видало, многи су се поделили као црно-бели за и против Вука. Па тако почеше да на један тас стављају лоше а на други добре ствари, као у басни о добру и злу. Ако претегне лоше што си у животу урадио идеш у пакао а ако претегне добро идеш у рај. Баш лепо за басну и децу али не и за стварност и ову тему. Ако би на један тас ваге ставили кило меда а на други кило отрова, вага би показивала исто, као и то да су обе стране исте тежине, иако је мед лек а отров је отров.
Ово о Вуку Караџићу би требало да пишу људи који су се тиме бавили, али пошто су они који то пишу углавном опредељени за или против Вука, онда морам (за сад) ја ово да пишем, онако како ја то видим.
Вуков 1. МИНУС
Можда највећи грех који се приписује Вуку Караџићу тај што је вредне рукописне књиге крао или јефтино куповао по српским манастирима и продавао их у Бечу, Немачкој, Русији, Ватикану и где год је стигао.
Ја сам за то чуо давно, али сам мислио да је на то био присиљен трошковима и немаштином у Бечу, па је морао да неке своје књиге које су биле код њега из српских манастира да прода. Али кад сам релативно скоро на интернету видео конкретне документе и писма да се он овим послом организовано бавио, са људима који су за њега по Србији и Црној Гори ово радили као сопствени бизнис, да се од тога богатио а не преживљвао, да је тако опустушио манастарире у Србији и Црној Гори, да је из Српских манастира изнео у иностранство и продао више од 1000 тада највреднијих књига, из већ од Турака опустошене Србије, е то је било нешто сасвим ново и изненађујуће за мене.
Сваког дана о овоме се појављувљују нови документи јер истраживачи претражују архиве најпознатијих музеја и библиотека Евопе и тамо проналазе не само ове књиге, него и историју ових књига и како су оне ту доспеле. Довољно је да ово укуцате на Гуглу и видеће увек нешто ново.
У Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које им је Вук продао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.
Само Бечкој дворској библиотеци Вук је продао 46 вредних српских књига у периоду од 1856 до 1858, а још две је после Вуковое смрти продала његова ћерка Мина.
Вук Карџић је Руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао око 500 старих српских књига за око 9.430 рубаљи, па тамо стоји и ово: “У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване”. Вук је у то време примао из Русије 100 дуката пензију или 2.600 рубљи.
Највредније књиге продавао је Немачким и Аустријским музејима па и Ватикану, и о томе има доста података на интернету. Нема смисла да све одателе преписујем, све се тамо може лако наћи.
Петар Милатовић је систематски прорачунао да је Вук Карџић продао старих руком писаних књига из манастира у вредности од данашњих 2-2,5 милиона еура. Треба имати у виду да су ту књиге чак и из манастира Хиландар.
А ако се лоповима суди само по ономе што је пронађено да су украли, то је увек мање од онога шта су стварно украли. Све ово о Вуковој продаји српских књига је овде само као најосновније и информативно написао. Све ово постоји на интернету а ја сам за себе запамтио ове докумте које сам овде споменуо.
И поред тога што је продавао ове српске књиге, Вук је примао 3 плате истовремено:
Из Беча, Србијије и Русије, али је увек тражио и нове спонзоре и себе приказивао као сиромашног човека, какав је у почетку стварно и био.
ПС 1. минус
Они који бране Вука, кажу да је „Ипак“ добро што је Вук ове књиге изнео из Србије јер је Србија у наредна два светска рата поново опустошена, па је питање да ли би ове књиге „Преживеле“. Има овде неке истине. Али да је Вук ове паре донео у Србију па од њих подигао неку школу за преписивање ових ретких књига или штампарију, лако би га оправдали, али пошто је све то узео лично за себе, не можемо га овде никако правдати неком добром намером.
Вуков 2. МИНУС
Вук је Мркаљеву реформу Српске ћирилице приписао себи.
Само у почетку свога рада на реформи Вук Караџић је у „Писменици Сербскога језика“ 1814. године је записао: „...имајући за намјерење успјех Сербског Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове.“ Касније то више није спомињао, реформу је приписао себи.
Сава Мркаљ, био је један од најобразованијих Срба у 19. веку. Он је први и главни реформатор српске ћирилице. Ако неко заслужује да се нађе међу 100 најистакнутијих Срба, онда је то он.
Мр Владо Ђукановић
Сави Мркаљу требало би да припадне слава што је дефинисао фонолошки систем нашег језика, реформисао азбуку и предложио да cе у српски језик уведе начело «пиши као што rовориш». Вуку Караџићу требало би да припадне слава што је дорадио дизајн шест слова, што је први применио тако реформисану ћирилицу и фонолошко правописно начело и што се читавог живота жестоко борио за њих, не дочекавши коначну победу која је стигла тек 1868. године, четири године после његове смрти, 58 година после Савиног Сала дебелога јера и 50 година после Вуковог Српског рјечника. Сава Мркаљ је био геније, додуше непризнати, како то с генијима почесто бива, а Вук је био маестрални прагматичар који је схватио значај Мркаљевоr дела и који је умео да га, уз неколико интервенција, приведе коначној намени, прихвативши га касније као своје дело. Вуку смо се, рекло би се, одужили. Сави ћемо се, ваљда, одужити. Ако ни због чега другога, оно да бисмо ствари поставили на своје место, сада када знамо где им је место.
Мркаљева реформисана азбука изгледала је овако:
а, б, в, г, д, дь (ђ), е, ж, з, и ï (ј), к, л, ль (љ), м,
н, нь (њ), о, п, р, с, т, ть (ћ), у, ф, х, ц, ч, ш.
1814. године Вук Караџић објављује своју Писменицу сербскога ïезика. Он је заправо у Писменици пошао од Мркаљев реформе с намером да један глас буде један знак. Тако је слова љ, њ, ћ, ђ (Мркаљева – дь, ль, нь, ть) свео на по један знак. Ћирилицу Саве Мркаља, усавршио је тако што је нашао решења за шест слова: љ, њ, ћ, ђ, џ и ј.
На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас = једно слово. Овако реформисана ћирилица призната је тек 1868. године.
Мркаљ је због ове своје идеје био прогањан целог свог живота. Због тог прогона отишао је у манастир где је још већу тортуру доживео. На крају је 1833 године преминуо у бечкој болници за душевне болести... Слава му.
У Србији има око 1200 основних и око 100 средњих школа.
Око 80 школа носе име Вук Караџић а ни једна Сава Мркељ.
ПС 2. минус
* Неко ми је меилом дојавио...
„Има каже сада једна Мркељева школа у Бусијама“.
Заиста нисам знао... па то овде сада и додајем, а одмах сам помислио, лепо је што је ова школа у центру Беогарда :).
Вуков 3. МИНУС
Имам записано у цртицама још неколико негативних ствари о Вуку, али сматам да овде не треба о њима писати јер су преходне две сасвим довољне да Вука Караџића нашем народу и школству и у другом светлу покажу.
Ипак споменућу само неке, јер их неки истраживачи сматрају врло важним.
- Вук није био православне вере.
И ја сам се насмејао кад сам ово прочитао, али ствари стоје овако:
Вук је венчан са немицом Аном Краус у католичкој цркви у Бечу у то време није било дозвољено мешање вера у браку. Дакле морао је прећи у католике и у тој вери децу изродити. Вук је сву децу крстио у католичкој цркви. Можда је то његов избор, али и нама је то важно да знамо када је у питању реформатор српског језика.
- Вук Карџић је Србе реформом одвојио од Руске писмености.
И о овоме има доста текстова где су сви писци текста у праву.
Али би се могло поставити и питање: Да ли ми Срби треба да „Каскамо“ иза Руса и чекамо да нам они направе реформу ћирилице. Кад ће то бити и да ли ће бити.
Или, да ли је боља садашња Српска или Руска ћирилица, па то узети у обзир код читања ових текстова. Тако би писци ову чињеницу могли да напишу и у другом светлу, на прмер овако: Јесте да нас је Вук својом реформомом удаљио од Руске писмености, али је Србима направио боље писмо.
- Вук је у аустријским медијима водио капању против Србије а у корист Аустрије.
Водио је негативну капању у новинама против кнеза Милоша у корист аустријске царевине и за тај рад био плаћен. И ово је тачно, али би код писања о овоме требало рећи да је Вуково писање о Милошевој самовољи било углавном тачно, али је све то Аутрија вешто користила у пропаганди против Србије. У Србији Вук је о Милошу причао час лепо час ружно како му је кад то одговарало.
Ово би укратко биле неке од најважнијих негативних страна Вука Караџића.
Вуков 1. ПЛУС
Вукова реформа
Мркаљева реформисана азбука изгледала је овако:
а, б, в, г, д, дь (ђ), е, ж, з, и ï (ј), к, л, ль (љ), м,
н, нь (њ), о, п, р, с, т, ть (ћ), у, ф, х, ц, ч, ш.
Избацио је следећа слова:
| Ѥ ѥ (је) | Ѣ, ѣ (јат) |
І ї (и) |
Ѵ ѵ (и) |
Ѹ ѹ (у) |
Ѡ ѡ (о) |
Ѧ ѧ (мали јус) |
Ѫ ѫ (велики јус) |
Ы ы (јери, тврдо и) |
|
Ю ю (ју) |
Ѿ ѿ (от) |
Ѳ ѳ (т) |
Ѕ ѕ (дз) |
Щ щ (шт) |
Ѯ ѯ (кс) |
Ѱ ѱ (пс) |
Ъ ъ (тврди полуглас) |
Ь ь (меки полуглас) |
Я я (ја) |
1814. године Вук Караџић објављује своју Писменицу сербскога ïезика.
У Писменици је пошао од Мркаљев реформе с намером да један глас буде један знак.
Тако је слова љ, њ, ћ, ђ (Мркаљева – дь, ль, нь, ть) Вук свео на по један знак. Усавршио је Ћирилицу Саве Мркаља, тако што је решио шест слова:
љ, њ, ћ, ђ, џ и ј.
Практично из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:
| А а | Б б |
В в |
Г г |
Д д |
Е е |
Ж ж |
З з |
И и |
К к |
Л л |
М м |
Н н |
О о |
П п |
Р р |
С с |
Т т |
У у |
Ф ф |
Х х |
Ц ц |
Ч ч |
Ш ш |
А додао из латинице једно слово:
| Ј ј |
И пет нових слова:
| Љ љ | Њ њ |
Ћ ћ |
Ђ ђ |
Џ џ |
На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас = једно слово.
Овако реформисана ћирилица призната је тек 1868. године.
И не само да је Вук ово направио него је то и у живот спровео, а што је било по живот опсано, јер је претње добијао са свих страна, нарочито од цркве.
Немогуће је данас одговорити, шта би данас било да није било Вука. Са онаквом догматиком-непроменљивошћу тада најутицајних људи у Српској култури и Цркви, а што се лепо види из књиге Меше Селимовића «За и против Вука». Могуће је да би и данас писали старословенским писмом.
Вуков 2. ПЛУС
Сакупљање народних песама
О овоме је ваљда све познато јер се о овоме доста писало и у школама учило.
Није лако било све то директно у народу сакупљати. Огромна је енергија у то уложена и велика ствар за Србију учињена. У кући имамо Просветина Вукова сабрана дела које сам седамдесетих година на кредит купио и годинама отплаћивао. Тамо сам негде прочитао да је Вук сакупљајући народне песме записао: «Нико није хтео признати да је песму он ЗГОТОВИО, него се правдао да је песму тако негде чуо». Било је у то време срамота писати песме, а и данас се то у народу много не поштује.
Хтео бих да напоменем да шездесетих година кад сам ја ишао у основну школу, народне песме нису биле у школском програму. Покојни отац нам је народне песме читао увече као забавни програм, па смо ту то понешто и коментарисали. Сећам се и данас тога кометара из песме Марко Краљевић и Муса Касаџија...
Пак потеже своје бојно копље,
Да удари Краљевића Марка,
На топуз га Марко дочекао,
Пребио га на три половине.
Како га бре поломи на три половине, ваљда на две половине питам ја, е био је МНОГО ЈАК, смејао се мој покојни отац.
ПС 2. плус
Нема дилеме да овај велики и важан посао велико плус ѕа Вука.
Вуков 3. ПЛУС
Сабрана дела Вука Караџића
Довољно је само посетити Просветину страницу Сабрана дела Вука Караџића
у 40 књига. Вероватно негде пише колико укупно има страница, на грубо то је 40 књига по 500 страна, 20.000 страна. Па то је више него што је Толстој написао. Само 13 књига Вукових преписки из којих се може видети тадашње стање у Србији су изузетно важна документа.
1. VUK – PREPISKA 1
2. VUK – PREPISKA 2
3. VUK – PREPISKA 3
4. VUK – PREPISKA 4
5. VUK - PREPISKA 5 (1833 – 1836)
6. VUK - PREPISKA 6 (1837 - 1842)
7. VUK - PREPISKA 7 (1843 - 1847)
8. VUK - PREPISKA 8 (1848 - 1850)
9. VUK - PREPISKA 9 (1851 – 1852)
10. VUK - PREPISKA 10 (1853 - 1854)
11. VUK - PREPISKA 11 (1855 - 1859)
12. VUK - PREPISKA 12 (1860 - 1862)
13. VUK – PREPISKA 13
14. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 1
15. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 2
16. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 3
17. SRPSKI RIJEČNIK
18. SRPSKI RIJEČNIK 1 – VUK ST. KARADžIĆ
19. SRPSKI RIJEČNIK 2 – VUK ST. KARADžIĆ
20. VUK - DANICA (1826, 1827, 1828, 1829, 1834)
21. BIBLIOGRAFIJA SPISA VUKA STEFANOVIĆA KARADžIĆA
22. NOVI ZAVJET - VUK ST. KARADžIĆ
23. SRPSKE NARODNE POSLOVICE - VUK ST. KARADžIĆ
24. DEUTSCH - SERBISCHES WORTERBUCH
25. O CRNOJ GORI – RAZNI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ
26. PJESMARICA - VUK ST. KARADžIĆ
27. ISTORIJSKI SPISI 1 - VUK ST. KARADžIĆ
28. ISTORIJSKI SPISI 2 - VUK ST. KARADžIĆ
29. ETNOGRAFSKI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ
30. SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE - VUK ST. KARADžIĆ
31. SRPSKE NARODNE PJESME 1
32. SRPSKE NARODNE PJESME 2
33. SRPSKE NARODNE PJESME 3
34. SRPSKE NARODNE PJESME 4
35. GRAĐA O ŽIVOTU I RADU VUKA ST. KARADŽIĆA
37. REGISTRI
ПС 3. плус
Нема дилеме да овај велики и важан посао велико плус за Вука чак и под условом да се тамо неком нешто написано не свиђа. Данас не постоји нико ко би ово руком преписао а камоли написао.
Као и код Вукових негативних ствари, сматрам да су ове три позитивне групе довољне да покажу позитивну страну вуковог удела у Српској култури.
===========================================================================
Из свега овде изнетог намеће логичан закључак: Што би се ми опредељивали за или против Вука Караџића, Вук је био такав какав је овде у грубо описан, ни бољи ни гори.
Ако би поново требало да позајмим неки наслов за Вука Караџића позајмио би га од филма: Добар, лош, зао, само што су у овом филму била три легендарна глумца за сваку од ових улога-особина а ми као најбољи на свету све то имамо у једној особи... :).
Али како то деци од 7-15 година објасни да је Вук до пола био добар а од пола лош.
Питаће нас данашња паметна деца, која му је половина добра, горња или доња, којој половини припада Црвен бан... :).
Морамо се мало и насмејати у овој тешкој дилеми, али заиста требало би више стручњака ангажовати да се ово деци прикладно показало, јер недопустиво је да Вук Караџић буде приказан само суперлативу, па када касније ово лоше о њему негде прочитају, да потпуно промене мишљење о Вуку и забораве оно добро о њему.
Требало кренути по мени са ових 80 основних школа које носе Вуково име.
Да сам ја министар просвете, ја бих свим директорима ових школа доставо овај докумет и тражио да по овом питању свака школа направи једну комисију од 5-6 меродавних наставника и учитеља у којој ће обавезно бити и директор школе и да сви заједно прочитају овај документ. Та комисија треба да доставе своје мишљење – прелог на Једној А4 страници, како би то убудуће требало ово деци рећи. Четрдесет фамозних дана је довољан рок да се ово министру достави.
Е онда, да видимо шта ови просветни радници мисле по овом питању. Ако за ово нису чули нек о овоме читају по службеној дужности, ако су чули нек се сами питају што су до сада ћутали.
Добијених 80 препоручених писама на име Мистра просвете требало би завести у архиви министра. На комисијиском скупу, које Министар просвете одреди, требало би ове добијене документе прочитати и да се види шта се одатле корисно може усвојити за наредне уџбенике свих основних школа, а не да ове школе чекају да им неко други ово реши, па да онда оспу паљбу удруженим снагама против тог мученика предлагача. Ова релевантна комисија коју Министар просвете одреди, требала би и да оцени „Ове школске радове“, па да и њих неко оцени, а не да ово напишу само да би ову своју обавезу „Отаљали“.
ИнфоФОРМ
www.design.rs
15. фебрара 2024.
Накнадно писано
Понешто се увек сетим, па сам себи кажем, треба да додаш још и ово, а опет ако је много текста нико данас неће то више читати.
У време док сам био власник сајта cirilica.rs, пре 10-15 година, писао сам тамо разноразно о потреби рада на графичком побољшању ћирилице, па тако и о чињеници да је прву ревизију ћирилице пре Вука Караџића урадио Сава Мркаљ. Није то било ништа ново, знало се се то и пре 200 година, знали су то сви који су нешто више о овој реформири читали, али се то једноставно у школи није учило. Тако ми се тада меилом јавила једна млађа наставница српског језика и каже отприлике овако. Прочитала сам на вашем сајту да Вук није први урадио реформу ћирилице. Тражила сам на интернету и видела да је то заиста тако. Читала сам на интернету све што сам нашла о Сави Мркаљу и све је то за мене било ново. На једном часу у школи рекла сам деци да Вук Караџић није први измислио данашњу ћирилицу и да је то пре њега урадио Сава Мркаљ. Један ученик се похвалио родитељима код куће како он зна да Вук није измислио ћирилицу. Ко ти је то рекао, моја наставница. Сутрадан ревносна мајка дође право код директорке школе да тужи наставницу као она погрешно учи децу да Вук Караџић није измислио ћирилицу. Ревносна директора позове ову наставницу на рапорт, изриба је прописно што децу погрешно учи и наложи да јој ова напише писмени рапорт о овоме како би имала неки алиби ако се ово негде даље прочује. Ова наставница напише детаљно извештај о овоме, наброји места и документе где је све то нашла и однесе директорки. Директорка прочита све то и на крају незадовозна написаним баци јој назад овај извештај који јој се нимало није свидео. Децу мораш учити онако како ти је министарство прописало наложило, а не онако како ти мислиш да треба, одбусила је директорка као да је ова обичан редов у војсци или чистачица у школи.
Иако је доста времена прошло од тада, мислим да би се ово могло поновити у свакој нашој основној школи и данас. Тако ја не апелујем на неку побуну или уношење немира у школство, апелујем на дијалог. Зато сам горе и написао, да би требало прво да се изјасне директори ових 80-так школа, које носе Вуково име, са својим запосленима, да се они таквим једним дописом НАТЕРАЈУ ДА О ОВОМЕ РАЗМИШЉАЈУ, па да одатле крене овај дијалог по овом питању, а не да неки савесни наставиници трпе последице због своје савести ове истине.
Кључне речи: За и против Вука - Ја мислим другчијe